Други сезонски концерт обележава омаж једном великом филхармонијском пријатељству. Једна од наших најсјајнијих звезда која осветљава светска музичка неба – Немања Радуловић. Немања свира једно од најзахтевнијих дела у литератури намењеној његовом инструменту, Бетовенов Виолински концерт. Други део је резервисан за Малеров симфонијски првенац, који носи поднаслов Титан. Он музички описује истоимено дело Жан-Пола Рихтера, у коме главни лик тежи ка страственом, племенитом и херојском животу – идеалима са којима се композитор у великој мери идентификовао. 

Концерт за виолину и оркестар у Де-дуру оп. 61 Лудвига ван Бетовена (1770-1827) настао је 1906. године и припада композиторовом средњем стваралачком периоду. Дело је посвећено Францу Клементу, водећем виолинисти тог времена, а изведено је на добротворном концерту одржаном у његову корист. Концерт је премијерно изведен 23. децембра 1806. године у Бечу. Према причи, Бетовен је толико каснио с писањем соло деонице да је Клемент током великог дела извођења мора да чита с листа. Како би изразио своје незадовољство, прекинуо је концерт и између другог и трећег става извео солистичку композицију, свирајући на једној жици виолине које је притом била окренута наопако. Бетовенов концерт тако није доживео успех и у наредним деценијама је изведен свега неколико пута. На светски концертни репертоар га је тек након Бетовенове смрти, 1840-их година, вратио дванаестогодишњи виолиниста Јозеф Јоаким који је дело свирао под диригентском палицом Феликса Менделсона. Данас се убраја међу најзначајнија остварења концертног репертоара намењеног виолини.

Једини концерт за виолину и оркестар Бетовен је написао у стандардној троставачној форми. Изузетно опсежан први став, сасвим неуобичајено, започиње са пет удараца тимпана, који постају ритмичка подлога и лирске, пасторалне друге теме. Други став Larghetto прозрачне оркестрације представља лирско средиште симфоније компоновано у форми теме са варијацијама. Солистичка каденца нас води директно у финале у форми ронда са темом ловачког карактера, више примерене звуку хорне него виолине. Након смењивања солисте и оркестра дело заокружује величанствена кода.

Снажно ослоњенo на симфонијску традицију Бетовена и Брукнера, прво симфонијско остварење Густава Малера (1860-1911) исцртало је јасне карактеристике његовог симфонијског стила. Прва симфонија је компонована 1887-1888. године, док је Малер радио на месту другог диригента у Лајпцишкој опери. Премијера, која је уследила у Будимпешти 1889. године, резултирала је лошим пријемом публике и разочарањем композитора. Дo 1907. године, Малер је четири пута редиговао партитуру. Првобитна петоставачна форма симфоније тематски је била подељена на два дела, са три става у једном делу и два у другом. За наредна извођења у Хамбургу (1893) и Вајмару (1894), делу је додао поднаслов Титан – тонска поема у форми симфоније (Титан потиче од дела Жана Пола којим је Малер био инспирисан), као и програмске поднаслове ставова, које је на крају одбацио. Коначна верзија је четвороставачна, јер је став Блумине, који се некада налазио између првог и другог става, избачен. Открио га је тек 1966. године Доналд Мичел, а годину дана касније је Бенџамин Бритн дириговао првим извођењем интегралне верзије симфоније. Разлог за уклањање овог става није до краја јасан, али је претпоставка да је ипак подлегао коментарима критичара који су овај став називали сентименталним и тривијалним.

Прва симфонија започиње хронолошки низ од четири симфоније Чудесног рога, тематски и емоционално инспирисане антологијом немачких народних песама Дечаков чудесни рог. Поред мноштва оригиналних тема, Малер користи и две песме из циклуса Песме путника и Дечаков чудесни рог, које у првом и трећем ставу укршта са новим материјалима.

Даница Максимовић